Enciklopedija divljači
Divlji kunić
Oryctolagus cuniculus (Linnaeus, 1758). Mali društveni i kopajući lagomorf, poznat i kao evropski kunić, poreklom sa Iberijskog poluostrva, koji je postao jedan od najrasprostranjenijih sisara na svetu — ugrožen u zavičaju, invazivan drugde.
Ne treba ga mešati sa evropskim zecom (Lepus europaeus), koji pripada drugom rodu: divlji kunić je manji, živi u koloniji i kopa jazbinu u kojoj se mladunci rađaju goli i slepi, dok je zec samotan, ne kopa i koti na tlu dlakave mladunce otvorenih očiju. Za zeca, videti naši zečevi; za drugu vrstu poljske divljači, videti Fazan gnjetlić.
Opis
Divlji kunić je mali, zdepast lagomorf dužine 34 do 50 cm i mase između 1,2 i 2,5 kg, izuzetno nešto više.[2][4] Krzno je sivo-smeđe agouti boje — svaka pokrovna dlaka prstenasto je išarana smeđom i crnom —, potiljak je riđkasto obojen, dok su donja strana tela i donja strana kratkog repa (tzv. „scut”) beli.[2][4] To belilo bljesne kao znak uzbune kada životinja bezglavo beži ka svojoj jazbini. Uši, dužine 6 do 8 cm, znatno su kraće od zečjih i bez crnog vrha koji krasi ove potonje.[2][4] U poređenju sa evropskim zecom (Lepus europaeus), kunić je manji, kraćih ušiju i nogu, i beži ka podzemnom skloništu umesto da se oslanja na svoju brzinu na otvorenom; za srodnu vrstu, videti naši zečevi.[2][4] U poređenju sa domaćim kunićem, divlji kunić je ujednačeno agouti boje i skromne veličine, dok domaće rase pokazuju sve moguće boje, veličine i oblike ušiju — a sve potiču od divlje podvrste O. c. cuniculus.[4][7]
Taksonomija i sistematika
Vrstu je opisao Carl von Linné 1758. godine, u desetom izdanju dela Systema Naturae, pod imenom Lepus cuniculus.[6] Rod Oryctolagus ustanovio je švedski zoolog Wilhelm Lilljeborg 1873. godine, sa kunićem kao tipskom vrstom; upravo taj premeštaj iz roda Lepus objašnjava zagrade oko imena autora u važećem binomnom nazivu, Oryctolagus cuniculus (Linnaeus, 1758).[3][5] Ime roda spaja grčko oryktós, „koji kopa, iskopan”, i lagṓs, „zec”: doslovno „zec kopač”; epitet cuniculus je latinska reč za „kunića”, koja je označavala i podzemni hodnik.[3] Kunić pripada redu Lagomorpha, a ne glodarima: lagomorfi imaju drugi par malih gornjih sekutića — klinaste zube, smeštene iza velikih sekutića —, što ih odvaja od glodara.[3][4] Porodicu Leporidae dele sa zečevima iz roda Lepus.[3][4] Oryctolagus cuniculus je danas jedina živa vrsta svog roda i predak svih rasa domaćih kunića.[4][7] Priznate su dve podvrste: O. c. cuniculus, rasprostranjena na najvećem delu areala i porekla celokupnog domaćeg i introdukovanog fonda, i O. c. algirus, ograničena na jugozapad Iberijskog poluostrva i severozapad Afrike.[16]
Rasprostranjenost i istorija svetskog širenja
Divlji kunić potiče sa Iberijskog poluostrva i susednih oblasti jugozapadne Francuske i severozapadne Afrike.[2][4][16] Ostatak Evrope osvojio je delovanjem čoveka: prenošenjem u rimsko doba, a potom, u srednjem veku, uzgojem u zatvorenim kunićarnicima radi mesa — naročito u manastirima, gde su se mladunci, ili laurices, jeli tokom uskršnjeg posta.[8][15] Postavši jedan od najrasprostranjenije introdukovanih sisara na planeti, danas je nastanjen na svim kontinentima osim Antarktika i na stotinama ostrva.[2] Australijski slučaj ostao je čuven: nekoliko desetina kunića — trinaest prema National Museum of Australia, dvadesetak u pošiljci prema pojedinim novijim genetičkim izvorima — pušteno je na Božić 1859. godine, kada ih je Thomas Austin oslobodio u Barwon Parku, u državi Viktoriji, radi lova; za pedesetak godina vrsta je naselila najveći deo kontinenta i tamo postala poljoprivredna i ekološka pošast prvog reda.[9] Ista životinja je, dakle, u zavisnosti od oblasti, ili izvorna vrsta u snažnom opadanju ili razoran osvajač — paradoks u srži njenog statusa zaštite.[1][2]
Stanište, kunićarnik i jazbina
Divlji kunić traži otvorena do poluotvorena staništa sa dobro dreniranim i lako prokopljivim tlom: vresišta, dine, garige, šumske obode, nasipe, ivice useva i živice; izbegava guste i vlažne šume i vodom zasićena zemljišta, nespojiva sa suvim jazbinama.[2][4][15] Francuska reč „garenne” označava pre svega lovni rezervat: potiče od starofrancuskog warenne, od srednjovekovnog latinskog warenna, i odnosila se na posed na kome je pravo lova bilo pridržano gospodaru, a čuvao ga je warennier — isti koren dao je englesko warren.[8] Pomeranjem značenja, reč je počela da označava samu mrežu jazbina. Jer kunić je kolonijalan i teritorijalan: živi u grupama koje dele kunićarnik, sistem međusobno povezanih hodnika sa više ulaza, koji obično broji jednog do pet odraslih mužjaka i jednu do osam ženki.[2][14] Hijerarhije dominacije uspostavljaju se u oba pola — dominantne ženke obezbeđuju sebi najsigurnija mesta za gnezdo, a dominantni mužjaci prednost u pristupu ženkama.[2][14] Obeležavanje se vrši trljanjem brade (tzv. „chinning”, kojim se ostavlja žlezdani sekret) i zajedničkim gomilama izmeta na obodu teritorije; udaranje zadnjim nogama služi kao znak uzbune.[2][14] Vrsta je pretežno sumračna i noćna, držeći se blizu zaklona jazbina; referentna studija ostaje The Private Life of the Rabbit R. M. Lockleyja (1964).[14]
Reč „garenne”
Od starofrancuskog warenne, lovni rezervat koji čuva warennier; u proširenom značenju, mreža jazbina.[8]
Ishrana
Divlji kunić je strogi biljojed: hrani se travama, mladim izdancima, lišćem i zeljastim biljkama, dopunjujući ishranu korom i korenjem tokom zime.[2][4] Njegova ishrana ima jednu suštinsku probavnu osobenost, cekotrofiju: životinja proizvodi dve vrste izmeta, a meki izmet, obavijen sluzi, zvani cekotrofi ili noćni izmet, ponovo se guta neposredno na izlazu iz čmara.[2][12] Taj drugi prolaz kroz probavni trakt omogućava da se povrate proteini i vitamini grupe B nastali mikrobnim vrenjem u cekumu. Reč je o normalnoj i neophodnoj probavnoj fiziologiji, a ne o poremećaju: kunić tako izvlači najviše iz siromašne i vlaknaste vegetacije.[12] Ta efikasnost u ishrani, uz brzo razmnožavanje, objašnjava gustinu koju vrsta može dostići tamo gde joj tlo i zaklon odgovaraju — i štetu koju pravi u oblastima u koje je uneta.
Normalna fiziologija
Cekotrofija nije patologija već prilagođavanje vlaknastoj i siromašnoj vegetaciji.[12]
Razmnožavanje i životni ciklus
Glas o plodnosti kunića počiva na njegovoj fiziologiji. Ženka ima indukovanu, odnosno refleksnu ovulaciju: nema spontani estrusni ciklus, jer ovulaciju izaziva parenje, desetak sati nakon njega, što je čini prijemčivom tokom dugih perioda i snažno podiže stope začeća.[2][13] Gravidnost traje otprilike 28 do 31 dan.[2][13] Legla najčešće broje tri do sedam mladunaca, a ženka niže više legala tokom duge sezone razmnožavanja koja u Francuskoj traje od kraja zime do leta; može biti oplođena ponovo gotovo odmah nakon koćenja, a polnu zrelost dostiže već sa tri do četiri meseca — otuda izraz „množiti se kao kunići”.[2][4] Mladunci su altricijalni: rađaju se slepi, gluvi i gotovo goli, u gnezdu obloženom travom i dlakom, na dnu kratke porođajne jazbine zvane „rabouillère” ili „stop”, koju majka između kratkih poseta radi sisanja, jednom dnevno, zatrpava zemljom — strategija zaštite od predatora.[2][4][14] Taj razvoj korenito se razlikuje od razvoja zečjeg mladunčeta, koje je precocijalno, rođeno dlakavo i otvorenih očiju na samom tlu.[2][4]
Kunić ili zec: ne treba ih mešati
Divlji kunić i evropski zec redovno se mešaju u svakodnevnom govoru, iako pripadaju dvama različitim rodovima iste porodice Leporidae: Oryctolagus za kunića, Lepus za zeca.[3][4] To, dakle, nisu dve varijante iste životinje. Kunić je manji (1,2 do 2,5 kg), kratkih ušiju bez crnog vrha i kraćih nogu; zec je znatno veći, dugih ušiju sa crnim vrhom i dugih nogu.[2][4] Najjasnija razlika leži u načinu života i rođenju mladih. Kunić je kopač i kolonijalan: kopa kunićarnik u kome živi u grupi, a njegovi mladunci se tu rađaju altricijalni — slepi, gluvi i goli.[2][4][14] Zec je, pak, samotan i ne kopa jazbinu: odmara se u prostom „ležaju”, udubljenju na otvorenom, a njegovi mladunci se rađaju precocijalni, dlakavi, otvorenih očiju, sposobni da se veoma brzo kreću.[2][4] Uznemiren, kunić bezglavo beži ka svojoj jazbini, dok se zec oslanja na svoju brzinu na otvorenom terenu.[2][4] Ta razlika nije samo pitanje rečnika: nedavno je bila povod za ispravku prevodilačke zabune na ovom sajtu. Za srodnu vrstu, videti naši zečevi.
Bolesti: miksomatoza i VHD/RHD
Dve virusne bolesti presudno utiču na brojnost. Miksomatozu izaziva virus miksome, poreklom od američkih kunića roda Sylvilagus, koji prenose buve i komarci. Namerno je uneta u Francusku juna 1952. godine, kada je lekar Paul-Félix Armand-Delille inokulisao dva kunića na svom ograđenom posedu u Maillebois, u departmanu Eure-et-Loir, da bi zaštitio svoje useve; virus je pobegao i pomeo Francusku, a potom i Evropu, izazvavši smrtnost reda 90 do 98 % francuskih divljih kunića između 1952. i 1955. godine.[10] Virusnu hemoragijsku bolest kunića (VHD, ili RHD na engleskom) izaziva kalicivirus prvi put zabeležen u Kini 1984. godine — više od 140 miliona uzgojenih kunića izgubljeno za manje od godinu dana — pre nego što je stigao u Evropu, u Italiju, već 1986; ubija više od 90 % odraslih naglim otkazivanjem jetre za nekoliko dana.[11] Nova antigenska varijanta, RHDV2, pojavila se u Francuskoj 2010. godine, a zatim se raširila Evropom i ostrvima; ubija i mlade i vakcinisane životinje, pogoršavajući opadanje.[11] To dvostruko patogeno opterećenje, u sadejstvu sa predacijom, objašnjava testerasto kolebanje populacija i urušavanje zabeleženo u izvornom arealu.[1][2][15]
Miksomatoza (1952)
Virus miksome unet u Maillebois od strane Armand-Delillea; 90 do 98 % smrtnosti u Francuskoj od 1952. do 1955.[10]
VHD / RHD
Kalicivirus zabeležen u Kini 1984, u Evropi već 1986; više od 90 % smrtnosti odraslih usled oštećenja jetre.[11]
RHDV2 (2010)
Varijanta koja se pojavila u Francuskoj, ubija i mlade i vakcinisane životinje, što pogoršava opadanje.[11]
Status zaštite i upravljanje u Francuskoj
Divlji kunić je svrstan u kategoriju Ugrožena (EN) na svetskom Crvenom spisku IUCN-a, nakon procene iz 2019. godine (ispravljena verzija objavljena 2020): vrsta snažno uzmiče u svom izvornom iberijskom arealu, iako istovremeno bujno naseljava druga područja kao invazivna.[1] Pokretači opadanja su uzastopne virusne epizootije — miksomatoza, VHD, a potom RHDV2 —, gubitak staništa vezan za promene u poljoprivredi i mestimično prekomeran pritisak odstrela.[1][15] Ulog prevazilazi samu vrstu: na Iberiji je kunić glavni plen iberijskog risa i iberijskog carskog orla, tako da se njegovo urušavanje odražava na te ugrožene predatore — što objašnjava zašto je „štetočina koja buja” drugde prioritet zaštite u svom zavičaju.[1][15] U Francuskoj je divlji kunić simbolična divljač: pre miksomatoze iz 1952. i potonje VHD, činio je „osnovu lova” za većinu lovaca na sitnu divljač, toliko je bio brojan.[15] Savremeno upravljanje se oslanja na obnavljanje kunićarnika — uređenje veštačkih kunićarnika, puštanje životinja odgajenih u zatočeništvu ili translokaciju, rad na staništu — radi ponovnog uspostavljanja lokalnih jezgara, uz uspeh ograničen bolešću i predacijom.[15]
U GIBIS-u
GIBIS je uzgajalište divljači smešteno u Chatte, u departmanu Isère, od 1951. godine. Divlji kunić se ovde uzgaja za obnavljanje populacija na lovištima i za lov: proizvodnja je predstavljena na stranici divlji kunići, način uzgoja na stranici naše uzgajalište, a načela postupaka jačanja populacija na stranici obnavljanje populacija. Ovaj enciklopedijski članak ostaje nezavisan od tih stranica: dokumentuje divlju vrstu, njenu biologiju i status, bez komercijalne namere.
Porodično uzgajalište od 1951
Proizvodnja pernate i sitne divljači u Chatte, u departmanu Isère.
Uzgoj divljeg kunića
Životinje namenjene obnavljanju populacija i lovu: videti stranicu divlji kunići.
Obnavljanje populacija
Postupci jačanja populacija detaljno su opisani na stranici obnavljanje populacija.
Reference
- ↑Villafuerte R. & Delibes-Mateos M., „*Oryctolagus cuniculus*” (ispravljena verzija objavljena 2020), *The IUCN Red List of Threatened Species* 2019: e.T41291A170619657 — kategorija: Ugrožena (EN), iucnredlist.org, pristupljeno 2026.
- ↑Wikipedia contributors, „European rabbit”, *Wikipedia* — opšti pregled (morfologija, rasprostranjenost, ishrana, ponašanje, bolesti), potkrepljen primarnim izvorima koji slede.
- ↑ITIS (Integrated Taxonomic Information System), *Report: Oryctolagus cuniculus* (Linnaeus, 1758) — klasifikacija i autoritet, itis.gov, pristupljeno 2026.
- ↑MNHN & OFB, Inventaire national du patrimoine naturel (INPN), kartica *Oryctolagus cuniculus* (Linnaeus, 1758), inpn.mnhn.fr, pristupljeno 2026.
- ↑Wilson D. E. & Reeder D. M. (ur.), *Mammal Species of the World*, 3. izd., Johns Hopkins University Press, 2005 — rod *Oryctolagus* Lilljeborg, 1873.
- ↑Linné C., *Systema Naturae*, 10. izd., Stockholm, 1758 — originalni opis pod *Lepus cuniculus*.
- ↑Carneiro M. i dr., „Rabbit genome analysis reveals a polygenic basis for phenotypic change during domestication”, *Science*, vol. 345, 2014, str. 1074-1079 — domaći kunić potiče od *O. c. cuniculus*.
- ↑„Garenne”, *Wikipédia* i CNRTL, *Trésor de la langue française informatisé* — etimologija reči „garenne” (*warenne*, lovni rezervat) i istorija srednjovekovnih kunićarnika, pristupljeno 2026.
- ↑National Museum of Australia, „Rabbits introduced” — puštanje koje je izveo Thomas Austin, Barwon Park, Viktorija, 25. decembar 1859, nma.gov.au, pristupljeno 2026.
- ↑Bartrip P. W. J., *Myxomatosis: A History of Pest Control and the Rabbit*, I.B. Tauris, London, 2008 — unošenje u Francusku, Maillebois, jun 1952, smrtnost 90 do 98 %.
- ↑Abrantes J., van der Loo W., Le Pendu J. & Esteves P. J., „Rabbit haemorrhagic disease (RHD) and rabbit haemorrhagic disease virus (RHDV): a review”, *Veterinary Research*, vol. 43, br. 12, 2012; sa Le Gall-Reculé G. i dr. o pojavi RHDV2 u Francuskoj (2010).
- ↑Hörnicke H. & Björnhag G., „Coprophagy and related strategies for digesta utilization”, u *Digestive Physiology and Metabolism in Ruminants*, 1980 — cekotrofija kod kunića.
- ↑Boiti C. i dr., pregledni rad o indukciji ovulacije kod ženke kunića, *World Rabbit Science* — refleksna ovulacija izazvana parenjem, gravidnost od oko 28 do 31 dan.
- ↑Lockley R. M., *The Private Life of the Rabbit*, André Deutsch, London, 1964 — socijalno ponašanje, hijerarhije, obeležavanje, sumračna aktivnost i kunićarnik.
- ↑Office français de la biodiversité (OFB) i Fédération nationale des chasseurs, kartica „Lapin de garenne (*Oryctolagus cuniculus*)” — sitna divljač, dinamika populacija i obnavljanje kunićarnika u Francuskoj, ofb.gouv.fr, pristupljeno 2026.
- ↑Díaz-Ruiz F. i dr., „Unravelling the historical biogeography of the European rabbit subspecies in the Iberian Peninsula”, *Mammal Review*, vol. 53, 2023 — izvorni iberijski areal i podvrste *cuniculus* i *algirus*.
Pogledajte i
Galerija
Pogledajte i
Imate pitanje o divljem kuniću?
Ovaj članak deo je GIBIS-ove enciklopedije divljači, uzgajivača u Chatte (Isère) od 1951. godine. Za pitanje o vrsti ili o našim životinjama, tim odgovara telefonom ili e-poštom.