Enciklopedija divljači
Fazan
Phasianus colchicus Linnaeus, 1758. Koka poreklom iz diskontinuiranog areala koji se pruža od Kavkaza do Dalekog istoka, unesena u zapadnu Evropu još u rimsko doba i postala najpoznatija ptica ravničarskih lovišta u Francuskoj.
Ne treba mešati sa crvenom jarebicom (Alectoris rufa), drugom ravničarskom kokom, ni sa kraljevskim fazanom (Syrmaticus reevesii), vrstom iz drugog roda.
Opis
Fazan je krupna koka izrazito naglašenog polnog dimorfizma. Mužjak meri 75 do 89 cm ukupne dužine, a ženka samo 53 do 62 cm: najveći deo te razlike otpada na rep, dug oko pedeset centimetara kod petla naspram dvadesetak kod koke.[5] Raspon krila iznosi 70 do 90 cm, uz prosečne mase blizu 1,2 kg kod mužjaka i 0,9 kg kod ženke.[5] Kod mužjaka su glava i vrat duboko zeleni sa tamnoplavim irizacijama; lice nosi jarkocrvene karunkule, koje se razvijaju s godinama, i dve male čupe tamnog perja iznad ušnih pokrovaca, koje obrazuju „male uši“.[5][6] Telo prelazi kroz tople nijanse od riđkastobež do tamnokestenjaste, sa irizirajućim odsjajem, uz dug stepenast bež rep sa smeđim poprečnim prugama.[5] Tarzus petla nosi mamuze, koje se koriste u teritorijalnim borbama.[5][6] Ženka, naprotiv, nosi kriptično perje u bež tonovima sa tamnim šarama, bez irizacije — kamuflaža prilagođena leženju na tlu —, a oko joj je žuto i uokvireno crvenkastom zonom.[5]
Ukupna dužina
75 do 89 cm kod mužjaka, 53 do 62 cm kod ženke.[5]
Rep
Stepenast, dug oko pedeset centimetara kod petla naspram dvadesetak kod koke: upravo on čini najveći deo razlike u veličini između polova.[5]
Raspon krila i masa
70 do 90 cm raspona krila, uz prosečne mase reda 1,2 kg kod mužjaka i 0,9 kg kod ženke.[5]
Perje koke
Bež sa tamnim šarama, bez irizacije: kamuflaža prilagođena leženju na tlu.[5]
Taksonomija i podvrste
Vrstu je opisao Karl fon Line 1758. godine u desetom izdanju dela Systema Naturae; puni autoritet se stoga piše Phasianus colchicus Linnaeus, 1758.[1][2] Pripada redu Galliformes i porodici Phasianidae.[2] Opisano je tridesetak podvrsta, definisanih pre svega odlikama perja mužjaka i geografskim arealom; one su svrstane u pet grupa prema kriterijumima morfološke sličnosti i biogeografske srodnosti.[4][3] Ta geografska varijabilnost izuzetno je izražena za jednu jedinu vrstu; u Evropi su ponovljena ispuštanja ptica različitog porekla uveliko zamaglila granice tih oblika, a današnje lovne populacije rezultat su davnog mešanja.[3] „Tamni fazan“, najzad, nije podvrsta: reč je o melanističkoj mutaciji vrste, uočenoj u zatočeništvu početkom XX. veka i od tada održavanoj selekcijom. Česta u uzgoju, veoma je retka u divljini.[17]
P. c. colchicus (Linnaeus, 1758)
Nominalni oblik sa Kavkaza — Gruzija, Azerbejdžan, severozapadni Iran. Potpuno je lišen bele ogrlice.[3]
P. c. torquatus (Gmelin, 1789)
Istočna Kina. Izražena bela ogrlica: to je oblik najmasovnije unesen izvan svog prirodnog areala.[3]
P. c. mongolicus (Brandt, 1844)
Srednja Azija, od Tjan Šana do jezera Balkaš. Razvijena bela ogrlica i velika bela krilna pokrovca.[3]
var. tenebrosus — tamni fazan
Melanistička mutacija ustaljena u uzgoju, a ne podvrsta; veoma retka u prirodi.[17]
Rasprostranjenost i istorija jednog unošenja
Prirodni areal fazana pruža se, diskontinuirano, od Kavkaza do istoka Kine.[5][3] Vrsta je uneta u Evropu, Severnu Ameriku, Novi Zeland i na Havaje, gde je postala česta.[5][3] Njen vrsni epitet upućuje na Kolhidu, antičku oblast koja odgovara zapadu današnje Gruzije, kroz koju protiče reka Fasis — današnji Rioni.[7] Ptica je prisutna u Grčkoj najmanje od V. veka pre nove ere; prvi put je u rimskoj Italiji pominju Plinije, Stacije i Marcijal u I. veku nove ere, a odatle se verovatno raširila po ostatku Carstva.[8] Jeomans (2025) zaključuje da su Rimljani uneli fazana u zapadnu Evropu i da je tamo zatim u srednjem veku masovno uzgajan radi ishrane.[9] Za Veliku Britaniju slika je nijansiranija: Pul (2010) navodi mali broj rimskih nalazišta na kojima su nađeni ostaci fazana, najčešće naselja visokog statusa, što upućuje na luksuzni uvoz pre nego na aklimatizaciju; ostaci su još ređi za saksonski period, a jedva da postoje pokazatelji o ustaljenim gnezdećim populacijama u rimskoj Britaniji. Da li se vrsta ustalila neposredno pre 1066. ili malo posle normanskog osvajanja ostaje, prema njemu, otvoreno pitanje.[8] Jeomans najzad primećuje da fazani pod upravom nisu bili predmet izražene zootehničke selekcije, jer lovna delatnost, naprotiv, nastoji da ih po fizičkim i ponašajnim osobinama održi bliskim divljim pticama.[9]
Stanište i ishrana
Fazan naseljava veoma raznovrsna staništa, kako u ravnici tako i u srednjoj planini, ali izbegava guste šume, sušne predele i visoke planine.[5] Traži useve sa vetrozaštitnim pojasevima, livade i ivice močvara, to jest mozaike koji istovremeno pružaju zaklon i hranu.[5] U Francuskoj Francuska kancelarija za biodiverzitet beleži njegovo prisustvo u priobalnim i prelaznim sredinama, vlažnim staništima (močvare, tresetišta), otvorenim staništima (livade, ivice, vrištine) i šumskim staništima (šume, živice i šumarci, žive ograde), na celoj teritoriji zemlje osim u visokoplaninskim oblastima.[10] Ishrana je svaštojedna sa prevagom biljne hrane: semenje, žitarice, mladi izdanci, pupoljci, plodovi i bobice, dopunjeni beskičmenjacima — puževima golaćima, kišnim glistama, mravljim jajima, gusenicama, skakavcima, larvama.[5] Pilići i mladunci u porastu hrane se pre svega beskičmenjacima, pa tek oko pete do šeste nedelje starosti prelaze na pretežno biljnu ishranu: dostupnost insekata stoga neposredno uslovljava preživljavanje legala.[5]
Razmnožavanje i životni ciklus
Fazan je poligin: petao brani teritoriju i na njoj okuplja više koka.[5][6] U svadbenoj paradi mužjak trči oko svake ženke, sa krilom spuštenim na njenoj strani, nagnutim repom i nadutim karunkulama na licu.[6] Gnezdo je jednostavna plitka udubina izgrebana u tlu, obložena grančicama, travom i sitnim korenjem, skrivena u visokoj vegetaciji.[5] Leglo broji 8 do 14 jaja sjajne maslinasto smeđezelene boje; sezona gnežđenja traje od marta do avgusta, sa vrhuncem u aprilu-junu.[5][6] Inkubacija traje 23 do 25 dana počev od snesenog poslednjeg jajeta i obavlja je isključivo ženka, dok petao u njoj ne učestvuje.[5][6] Pilići su potrkušci: napuštaju gnezdo i prate majku odmah po izleganju. Sposobni su za kratke letove već sa 12 do 14 dana, ali pravi let postižu tek između 8. i 11. nedelje.[5] Najveća zabeležena dugovečnost iznosi 27 godina u zatočeništvu[16] — podatak iz uzgoja, bez veze sa stvarnim trajanjem života u prirodi, koje je mnogo kraće: u Velikoj Britaniji je studija radiotelemetrijom, koja je obuhvatila oko 450 gnezda praćenih između 1990. i 2003. na šest lokaliteta, utvrdila ukupno preživljavanje gnezda od svega 10 %.[11]
Ponašanje, let i glasanje
Suprotno onome što sugeriše njegov spektakularan uzlet, fazan je pre svega pešak: „radije beži nogama nego što poleće, osim ako na to zaista nije primoran“.[5] Najveći deo dnevne aktivnosti odvija se na tlu, ali ptice imaju običaj da se noću smeštaju na drveće.[5] Let je snažan, brz i pravolinijski, ali uvek kratak: ne može se dugo održati zbog nesrazmere između velike telesne mase ptice i male površine njenih krila, a uzlet je veoma bučan.[5] Brzina dostiže 43 do 61 km/h u krstarenju i do 90-95 km/h kada ptica beži pred grabljivicom.[6] Ta kombinacija snage i nikakve izdržljivosti objašnjava se mišićnom fiziologijom koka, čiji su letni mišići sastavljeni gotovo isključivo od brzih glikolitičkih vlakana koja rade anaerobno.[15] Što se glasanja tiče, teritorijalni zov petla je snažno „hraah hraah“ praćeno zvučnim udarima krila; zov uzbune je oštro i promuklo „ko-KOK“, a uzlet prati brzo „kuk-uk, kuk-uk“.[5][6] Gnezda ugrožavaju lisice i vranovke, koje same čine najmanje polovinu zabeleženih slučajeva predacije; mladunce love ptice grabljivice i kune.[11][6] Kontrola predatora mnogo znači: stope predacije gnezda znatno su niže na lokalitetima gde je ta kontrola intenzivna nego tamo gde je slaba.[11]
Status zaštite i lovno gazdovanje u Francuskoj
Fazan je svrstan u kategoriju najmanje zabrinutosti (LC) na Crvenoj listi IUCN-a, procena iz 2016: svetska brojnost je veoma velika, ali je populacioni trend opadajući, a da pad nije dovoljno brz da bi opravdao višu kategoriju.[12] U Francuskoj ONCFS vrstu izričito označava kao „nezavičajnu pticu“: njeno prisustvo posledica je uzastopnih unošenja, a potom ispuštanja.[14] Nacionalni lovni odstrel za sezonu 2013-2014. procenjen je na 3 064 219 ptica (interval poverenja od 95 %: 2 815 905 – 3 312 534), čime je ovo najviše odstreljivana vrsta sedentarne ravničarske sitne divljači.[13] Taj odstrel se većim delom oslanja na ptice iz uzgoja, budući da je brojnost prirodnih populacija u proleće procenjena na oko 200 000 petlova 2008. godine.[13] Odstrel se pretežno raspoređuje na Novu Akvitaniju, Hauts-de-France, Centre-Val de Loire, Okcitaniju i Auvergne-Rhône-Alpes.[13] Gazdovanje prirodnim populacijama počiva na prebrojavanju teritorijalnih petlova u aprilu, na osnovu njihovog glasanja, ili na noćnim gredama zimi, kao i na proceni reproduktivnog uspeha izraženog brojem mladih po koki: dobra godina prelazi 6,5 mladih po koki, loša ostaje ispod 5.[14] Selektivan odstrel samih petlova, „omogućen polnim dimorfizmom vrste i opravdan poligamijom fazana“, pokazuje kako biologija ptice neposredno utemeljuje način gazdovanja.[14] OFB opisuje trend kretanja francuskih gustina između 2008. i 2018. kao u celini pozitivan.[10]
Status IUCN
Najmanja zabrinutost (LC), procena iz 2016; svetski trend opadajući.[12]
Lovni odstrel u Francuskoj
Procenjenih 3 064 219 fazana za sezonu 2013-2014, prva vrsta sedentarne ravničarske sitne divljači.[13]
Prirodne populacije
Oko 200 000 petlova u proleće 2008: najveći deo odstrela potiče od ptica iz uzgoja.[13]
Pokazatelj razmnožavanja
Više od 6,5 mladih po koki za dobru godinu, manje od 5 za lošu.[14]
Kod GIBIS-a
GIBIS je uzgajalište divljači smešteno u mestu Chatte, u departmanu Isère, od 1951; fazan se tu proizvodi za popunjavanje lovišta i za lov. Naredne stranice sajta opisuju uzgajane ptice i odgovarajuću praksu, izvan enciklopedijskog okvira ovog članka: lovni fazani za opšti pregled, FAISAN PUR CHASSE® za sopstvenu liniju, mladi fazani za mlade ptice namenjene letnjim ispuštanjima, tamni fazan za melanističku varijetetsku formu opisanu gore, kineski fazan za oblike sa ogrlicom iz grupe torquatus, fazanova jaja za isporuku jaja za nasad, i uzgoj fazana za tehničke aspekte vođenja uzgoja.
Références
- ↑Linné C., *Systema Naturae*, 10. izdanje, Stokholm, 1758 — originalni opis vrste *Phasianus colchicus*.
- ↑ITIS, *Report: Phasianus colchicus*, TSN 175905, Integrated Taxonomic Information System, pristupljeno 2026.
- ↑Madge S. & McGowan P. J. K., *Pheasants, Partridges and Grouse*, Christopher Helm, London, 2002.
- ↑Liu Y., Liu S., Zhang N., Chen D., Que P., Liu N., Höglund J., Zhang Z. & Wang B., „Genome Assembly of the Common Pheasant Phasianus colchicus: A Model for Speciation and Ecological Genomics“, *Genome Biology and Evolution*, vol. 11, br. 12, 2019, str. 3326-3331.
- ↑François J., odrednica „Faisan de Colchide (Phasianus colchicus)“, Oiseaux.net, 2019.
- ↑„Faisan de Colchide“, Oiseaux-birds.com, odrednica o vrsti, pristupljeno 2026.
- ↑CNRTL, *Trésor de la langue française informatisé*, odrednica „faisan“ (etimologija), pristupljeno 2026.
- ↑Poole K., „Bird Introductions“, u O'Connor T. & Sykes N. (ur.), *Extinctions and Invasions: A Social History of British Fauna*, Oxbow Books, Oksford, 2010, str. 156-165.
- ↑Yeomans L., „Zooarchaeology of Managed, Captive, Tame, and Domestic Birds: Shifts in Human–Avian Relationships“, *Journal of Archaeological Research*, vol. 33, br. 4, 2025, str. 587-628.
- ↑OFB (nekadašnji ONCFS), „Le faisan commun“, edicija Éclairages, april 2019, ref. DOC00070236.
- ↑Draycott R. A. H., Hoodless A. N., Woodburn M. I. A. & Sage R. B., „Nest predation of Common Pheasants Phasianus colchicus“, *Ibis*, vol. 150, dodatak 1, 2008, str. 37-44.
- ↑BirdLife International, odrednica *Phasianus colchicus*, Crvena lista ugroženih vrsta IUCN-a, procena iz 2016.
- ↑Bro E., Guitton J.-S., Ponce F. & Aubry P., „Estimations des prélèvements des espèces de petit gibier sédentaire de plaine en France pour la saison 2013-2014“, *Faune sauvage*, vanredni broj, ONCFS/OFB, decembar 2019.
- ↑Mayot P., „Gestion cynégétique du faisan commun : tendances actuelles“, *Faune sauvage*, br. 274, ONCFS, decembar 2006.
- ↑Butler P. J., „The physiological basis of bird flight“, *Philosophical Transactions of the Royal Society B*, vol. 371, br. 1704, 2016, članak 20150384.
- ↑AnAge, *The Animal Ageing and Longevity Database*, odrednica *Phasianus colchicus*, Human Ageing Genomic Resources, pristupljeno 2026.
- ↑„Faisan obscur (Phasianus colchicus tenebrosus)“, Ornithomedia.com, 2. decembar 2019.
Pogledajte i
Galerija
Pogledajte i
Imate pitanje o fazanu?
Uzgajivač divljači u mestu Chatte, u departmanu Isère, od 1951, GIBIS odgovara na tehnička pitanja o biologiji, uzgoju i ispuštanju fazana.